ФЕСТ ЈЕ ВРХУНАЦ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ГЛАМУРА

Редитељ Горан Рушиновић је стари познаник београдске публике, која је била у прилици да види и његова предходна два филма, „Мондо Бобо“ и „Свјетско удовиште“.Овај трећи, „BUICK RIVIERA“, рађен је по истоименој књизи Миленка Јерговића, бестселер писца средње генерације. Рушиновић истиче да је сарадња са Миљенком била одлична и да је почела у једном веома специфичном тренутку његовог живота:

- Овај филм је био једна велика авантура у смислу четири и по године тешке продукције. Није баш тако једноставно планирати снимање на другом континенту, као што није било лако и финанансијски га испланирати. Али исплатило се. Од Сарајево филм фестивала, где је имао премијеру, живи успешан фестивалски живот.

Занимљиве су и околности које су везане за моју одлуку да снимим тај филм. Догодило се то да сам читао књигу Миљенка Јерговића у периоду када сам почео да живим у Америци. Једноставна прича; два лика, један аутомобил и цеста су утицали на то да почнем да размишљам о екранизацији. То ми је у првом тренутку био импулс после мог другог филма који је продукцијски био велики, на коме сам радио са великом екипом. Желео сам да се поново вратим једноставној људкој причи.

Тај сценарио је наравно изазвао много више пажње него што сам ја у предпродукцији мислио да ће се догодити, а то је логично јер је тема и приче и филма таква. Мени је било најзанимљивије када је филм изашао ван граница Хрватске. На фестивалима је био приказиван у програмским целинама везаним за психолошке трилере, драме, роад мовие филмове... Смештали су га у разне жанрове. То није далеко од истине јер су сви ти жанрови присутни у филму, али тај филм и та прича је за мене од самог почетка био трагедија. Прича о двоје људи која не може да се заврши срећно, каже Горан Рушиновић.

Књигу „BUICK RIVIERA„ Миљенко Јерговић је написао 2002. године и каже да није читаоца своје књиге није замишљао као редитеља Горана Рушиновића:

- Тачније, ја никада и не замишљам свог читаоца, ја замисљам и измишљам ликове и места о којима пишем. Ја у Америци нисам био! Измислио сам град који не постоји да се не бих оптерећивао неким фактографским чињеницама. Међутим, ситуација емигранта, човека који живи ван свог света и изван свог простора ми је била савршено добро позната; најпре од мојих пријатеља које је рат расуо по свету, а онда у одређеном смислу и из личног искуства. Без обзобзира што ја живим у Хрватској и имам „папире“, у њу сам дошао после 16 месеци осаде Сарајева, без потребе и намере будем неко други од онога што јесам. Тамо сам ипак нека врста странца.
Та ситуација измештености, та ситуација избеглиштва... ситуација у којој ти ходаш по том тзв. сраном свету (где год да је он у Америци, Немачкој...) и чујеш човека који говори твојим језиком... Не можеш бити сасвим сигуран да ли је он твој или је он онај други. Да ли је он пријатељ ил је непријатељ. То ме је за почетак страшно интригирало, фасцинирало...
Како се у тој, лабораторијски чистој ситуацији страног света, ти наши идентитету другачије кодирају! И како ти срце заигра када на железничкој станици у Франкфурту чујеш своје људе, а да при томе не размишљаш о томе да ли су они стварно твоји или су они људи са друге стране фронта. То је оно што ме је на самом почетку фасцинирало и што је било први мотив те књиге.
У тренутку када се Руш појавио са прочитаном књигом, ја сам закључио да је то то. Из неколико разлога. Први разлог је тај што је он паметан и талентован човек, други разлог је тај што различите егзистенцијалне ситуације (за ову причу је стварно нужно разумети шта значи бити у страном свету, тј. бити човек са папирима или без њих). Коначно, што је мени за ови причу било јако важно, а што можда непопуларно и гупо звучи, је то да смо политички истомишљеници.Оваква прича лако може склизнути или у ону глупу УНПРОФОР патетику или, у нешто пуно погубније, у национализам. А када смо се нашли око приче, било ми је јасно да се не може догодити ни једно ни друго. То ми је било најважније. Касније, када сам видео филм, био сам потпуно одушевљен. И, иако сам тада мислио да је Рушиновић снимио филм какав та прича заслужује и тражи, мислио сам да ће само мали број људи разумети о чему се ту ради. Нисам ни помислио да ће BUICK завршити у Сарајеву (две награде Срце Сарајева, за најбољи филм и најбоље глумце), а тек нисам мислио да ће завршити на ФЕСТ-у! Из моје клиначке перспективе ФЕСТ је импресивна манифестација за велике филмове, врхунац југословенског гламура. ФЕСТ и Фестивал у Пули су највише докле је могао у области гламура југословенски социјализам допрети. За мене је чињеница да је овај филм на пост - Ју или пост - комунистичком ФЕСТ-у потпуно нешто несхватљиво. И наравно, предивно, каже Миљенко Јерговић.